Obaminim stopama: Tramp već ima plan invazije na Iran

Односи САД и Ирана налазе се у најгорој фази у последњих неколико година. Све ово се, у неку руку, могло и очекивати ако се узму у обзир предизборне изјаве Доналда Трампа који се редовно обрушавао на Иран оштрим критикама. Многи су мислили да се ради о обичној предизборној реторици с циљем да се придобије моћни јеврејски лоби, који је јасно био на страни његове противкандидаткиње Хилари Клинтон. Међутим, последњих дана догађаји се убрзано нижу: прво забрана уласка избеглицама у САД из једног броја држава исламског света, укључујући Иран, затим иранско успешно тестирање балистичке ракете без бојевих глава, које је, узгред, извођено и претходних година али се томе није придавао толики медијски значај. То је послужило као повод да се Америка врати старом добром рецепту за вршење притиска — увођењу санкција против низа физичких и правних лица из Ирана, повезаних са иранским нуклеарним програмом и наоружавањем палестинског Хамаса. У Сенату је поднет документ којим се председнику дају овлашћења и за коришћење војске против Ирана, док је шеф Пентагона назвао Иран спонзором тероризма, а Доналд Трамп чак — терористичком државом.

„Иран нас уопште не поштује. То је терористичка држава број један. Они свуда шаљу новац и оружје. То (проширење списка санкција) је само почетак“, изјавио је у понедељак Доналд Трамп у интервјуу за „Фокс њуз“. Америчком председнику је засметао и пораст утицаја Ирана у Ираку. „Иран брзо гута све више и више Ирака, чак и након што су САД потрошиле тамо три билиона долара. То је одавно јасно!“, написао је Трамп на Твитеру.

У свој тој хистерији, медији су се преко ноћи присетили реферата Института Брукингс, аналитичких центара из Вашингтона који има највећи утицај на државну политику САД, из јуна 2009. године под називом „Пут у Персију. Варијанте нове америчке стратегије“, што је одмах покренуло спекулације да је на видику сценарио инвазије на Иран. Како се предвиђа у документу, свака војна операција против Ирана ће вероватно бити веома непопуларна у читавом свету те ће бити потребан одговарајући међународни контекст — како за осигурање мате-ријално-техничке подршке операцији тако и за неутралисање реакције Ирана. А најбољи начин да се међународна осуда сведе на минимум и осигура максимална подршка јесте — нанети удар само кад буде постојало већинско мишљење да је Иранцима био понуђен одличан споразум, који су они одбили.

„Он би требало да буде толико добар да га је могао одбити само режим који је одлучио да се домогне нуклеарног оружја, и то с лошим намерама. У таквој ситуацији Сједињене Државе (или Израел) могу представити операцију као нешто што је нажалост потребно, а не као нешто чему се прибегава из обести. У сваком случају, један број чланова међународне заједнице ће доћи до закључка да су Иранци ’сами навукли беду на врат‘ одбијањем одличног споразума“, наводи се у тексту.

Подсетимо, последњих дана Трамп упорно доказује да је споразум са Ираном био добар за Техеран, а „катастрофалан за Израел“. Тврди да су преговори лоше вођени, а да се сам споразум слабо реализује. Трампов саветник за националну безбедност Мајкл Флин сматра да се агресивно „понашање (Ирана) наставља без обзира што је Обама предложио договор крајње повољан за Иран“. У јавности се представља као да је администрација Барака Обама дала невероватан поклон Ирану — понуду која се не може одбити — а како се упркос томе он не поштује и не преостаје ништа друго осим да се узме оружје у руке.

У документу посебно место заузима Русија, чије се понашање посматра у ширем светлу, а у том контексту се помиње и Балкан. „Иако Руси засигурно профитирају од односа са Техераном, они су више пута изјавили да Ирану не треба дозволити да развије способност обогаћивања урана и приватно су показали спремност да сарађују са Сједињеним Америчким Државама кад је реч о Ирану у замену за америчке концесије на другим пољима — вероватно на питањима од већег значаја за Москву, као што су ракетна одбрана, Грузија, Чеченија, Белорусија, Босна, Косово, и/или Украјина. Стивен Пајфер са Интитута Брукингс је предложио компромис који би САД лако могле да учине, а то је да успоре постављање одбрамбеног система балистичких ракета у источној Европи у замену за руску сарадњу у Ирану“.

„Пријатељски“ однос руског председника Владимира Путина и председника САД Доналда Трампа је још један знак Западу да се нешто „иза брда ваља“ и да су у току неки тајни преговори двојице лидера који се тичу и Ирана. Треба рећи да руски званичници из дана у дан понављају да подржавају Иран и да не виде у тестирању балистичких ракета кршење споразума из 2015. године.

Осим Русије, и Сирија је добила своје место у сценарију напада на Иран. У тренутку кад је писан мат-еријал, тј. 2009. године, она је била још мирна и просперитетна земља и њена улога је била да остане по страни и не меша се у догађаје у Ирану. Односно требало је да буде у таквој ситуацији да не може да реагује (што се сада и дешава). Што се тиче осталих суседа, Турска је чланица НАТО-а, односно биће на страни САД, док је Ирак сувише слаб да активније учествује у сукобима у суседству. Ситуација изгледа, заиста, онако како је написано пре осам година. За горе наведен сценарио потребан је неки страшан повод, као што је био 11. септембар. То никад није било проблем за САД. Ако буде било воље за рат, и повода ће бити.

Врховни лидер Ирана ајатолах Али Хамнеј иронично је захвалио Доналду Трампу што је показао право лица своје земље. „Захвални смо новом председнику за то што нам је олакшао да схватимо суштину Америке. За време предизборне кампање он је показао то што ми говоримо више од 30 година — политичку, моралну и социјалну деградацију владајуће врхушке у САД“, нагласио је ирански врховни вођа.

Међутим, још увек је тешко предвидети да ли ће се САД заиста усудити да крену на тако велику државу са 80 милиона становника, као што је Иран. То што су доживели у Ираку и Авганистану било би шала у поређењу са Ираном. Али ако је Трамп одлучио да се угледа на свог претходника и кандидује за Нобелову награду за мир — на правом је путу.